Ako želiš preživjeti, moraš biti jak i pametan
Davno, davno su živjeli bliski prijatelji gospodin Gvožđe, gospodin Staklo i gospodin Kiseli krastavac. Gospodin Gvožđe bio je od gvožđa, gospodin Staklo od stakla, a gospodin Kiseli krastavac od kiselih krastavaca. Bili su siromasi koji nisu mogli raditi i živjeli su u maloj kolibi pored velikog zamka jedne ljudožderke (gula).
Odlazili su u kuhinju ljudožderke da jedu, a zatim se vraćali u svoju malu kolibu. Ali jednog dana, dok su jeli, ljudožderkina žena ih je ugledala u kuhinji, naljutila se i rekla im da ovamo više ne smiju dolaziti.
Sutradan su se vratili i počeli jesti u kuhinji, ali ih je ona opet ugledala, i ovaj put se žestoko razljutila. Pobjegli su, ali ih je ona potjerala i ovaj put uhvatila gospodina Staklo pa dunula u njega. Gospodin Staklo se podigao u zrak, pao dolje, razbio se u komade i umro. Prijatelji su bili tužni, ali ništa nisu mogli učiniti za njega.
Sljedećeg dana gospodin Gvožđe i gospodin Kiseli krastavac ponovo su otišli i počeli jesti, a ona ih je opet potjerala. Pobjegli su, ali ona je trčala za njima i ovaj put uhvatila gospodina Kiselog krastavca pa dunula u njega. On se podigao u zrak, pao dolje, napuknuo i umro. Gospodin Gvožđe bio je veoma tužan i ljut i htio se osvetiti.
Sljedećeg dana gospodin Gvožđe otišao je u kuhinju ljudožderke i počeo jesti. Ona ga je ugledala i pitala želi li umrijeti kao njegovi prijatelji. Gospodin Gvožđe reče da ga ne može ubiti, pa dunu u njega i gospodin Gvožđe se podiže u zrak i pade dolje, ali nije umro jer je bio od gvožđa. Zato je dunula jače nego prvi put, ali on i dalje nije umro. Pokušala je još jednom, ali dok je duvala u njega, pukla su joj usta, a gospodin Gvožđe joj se nasmijao.
Otišla je krojaču da joj ponovo zašije usta. Zatim je došla do male kolibe gospodina Gvožđa i dovikivala mu: "Izađi ako si jak čovjek!". Gospodin Gvožđe je izašao iz svoje male kolibe, ona je opet pokušala dunuti u njega, ali su joj usta ponovo pukla. Gospodin Gvožđe joj se nasmijao. Bila je jako ljuta i opet otišla krojaču da joj ponovo zašije usta.
Kako ga nije mogla ubiti, smislila je da ga uhvati kad dođe u njezinu kuhinju. Sutradan je gospodin Gvožđe opet otišao u kuhinju, ali ga je ljudožderkina žena uhvatila, stavila u jaku vreću, svezala vreću krvničkim užetom i izabrala svoju kćer Memonu da čuva gospodina Gvožđa.
Ljudožderkina žena htjela je skuhati gospodina Gvožđa i pozvati svu svoju porodicu da ga pojede, pa je kćeri rekla da pazi i nikako ne otvara vreću. Zatim je izašla iz kuće da pozove porodicu na večeru.
Gospodin Gvožđe je čuo da ga želi pojesti. Razmišljao je kako da izađe iz vreće. Počeo je glasno žvakati žvakaću gumu i govoriti: "Crvena guma, mmmmm, zelena guma, mmmmm, plava guma, mmmmm", i to je ponavljao mnogo puta. Srećom, ljudožderkina kći (Memona) poželjela je žvakaću gumu pa je zamolila gospodina Gvožđa da joj da komadić.
Gospodin Gvožđe joj je rekao da joj ne može dati gumu jer je vreća svezana. Rekao je da može napraviti malu rupu na vreći, ali ona je odgovorila da ne može. Majka joj je naredila da ne otvara vreću. Gospodin Gvožđe je pričekao minut, pa ponovo ponovio: "Crvena guma!!!, mmmmm, zelena guma!!!!, mmmmm, plava guma!!!!!, mmmmm". Na kraju je pristala da napravi malu rupu.
Napravila je malu rupu pa rekla: "Daj mi komadić gume, molim te". Ali joj je gospodin Gvožđe rekao da ne može izvaditi gumu jer je rupa premala. Raširila ju je i upitala: "Hoćeš li mi sad dati gumu, molim te?", ali je on opet rekao: "Ne mogu, rupa nije dovoljno velika!". Raširila je rupu još više, ali gospodin Gvožđe nije pristajao sve dok rupa nije postala dovoljno velika da kroz nju izađe.
Kad se ljudožderkina žena vratila sa svojom porodicom, hrana je već bila na stolu. Rekla je da je njena kći odlična jer je skuhala gospodina Gvožđa, pa su počeli jesti.
Ali kad su završili s jelom, ljudožderkina žena otišla je do frižidera, otvorila zamrzivač i ugledala glavu svoje kćeri. Vrisnula je: "Neeeee!?!????" i briznula u plač, a gospodin Gvožđe se počeo smijati i pobjegao na krov ljudožderkine kuće.
Potrčala je za njim na krov, ali joj se gospodin Gvožđe narugao i rekao: "Ovo je Memonina košulja", pa joj je bacio košulju. Ona je histerično plakala, a on je rekao: "Ovo je Memonina haljina" i bacio joj je. Zatim je rekao: "Ovo je Memonino donje rublje" i bacio joj i to.
Na kraju je gospodin Gvožđe pobjegao daleko, noseći u sebi spoznaju da se osvetio za smrt svojih prijatelja i da je ljudožderkina žena izgubila sve što je voljela.
Pouka ove priče je:
